Znam da sam plavuša, ali neki dan sam rješavala neki test inteligencije i po tome baš i ne bi trebala biti toliko plava koliko jesam. Vjerojatno bi bila dokazana plavuša da sam rješavala test emocionalne inteligncije. Ma jel moguće da čovjek može biti istovremeno emotivni idiot a s druge strane nešto kao iznadprosječno inteligentan? Ili plavuše stvarno moraju biti negdje zakinute...pa makar to bila i moć normalnog prosuđivanja kada su emocije u pitanju. A možda je stvarno samo stvar u tome da kad su emocije u pitanju svi mi pomalo isključimo mozak, ma kako on bio moćan...
Pitam se zašto mi mozak uspori s radom, a možda i prestane raditi, svaki put kad se pojave oni famozni leptirići u trbuhu...vjerojatno neka nuspojava. I onda nije niti čudno da su neke moje reakcije stvano u skladu s onim iz viceva, samo naravno kada su veze u pitanju. Zbilja znam zazujati. Kaže mi tip ne želim trenutno ozbiljnu vezu, imam jako puno posla, ne mogu ti se potpuno posvetiti, ali želim se s tobom viđati, pa kud nas to odvede...I ja stvarno pomislim da je to tako. Tek nakon pola godine skužim što je tip zapravo htio reći.Prekasno, naravno, istina me već lupila po glavi.Ne trebam niti pisati što je on imao na umu...
Onda sama sebi kažem, evo ti, stvarno si naivna, ali na greškama se uči, nema veze, idemo dalje. Naravno, opet se desi ista priča, leptirići u trbuhu, mozak nula bodova i katastrofa je na pomolu.
I onda se sjetim definicije inteligencije: sposobnost snalaženja u novim i nepoznatim situacijama.
Katastrofa...a ja u vrlo poznatoj situaciji napravim istu glupost. Prava emotivna plavuša. Dokazano.